Zorica Tijanić, Beograd, R Srbija

Zorica Tijanić, rođ.1971. godine, književnica i novinarka, završila Master studije iz oblasti pedagoških nauka na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Objavila pet zbirki poezije i pet romana. Koautor je u dve zbirke poezije i zbirke priča za decu objavljene na slovenačkom jeziku. Njena poezija je prevođena na više svetskih jezika. Urednica je i jedan od osnivača online časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“ i predstavnik „Međunarodne škole poezije“ za grad Beograd. Glavni je i odgovorni urednik časopisa za popularizaciju tradicije, duhovnosti i opšte kulture „Horizont“. Zastupljena je kao autor u preko 100 antologija i zbornika poezije, časopisa, književnih portala. Piše kolumne, putopise, recenzije i eseje iz oblasti umetnosti i književnosti, urednica je i priređivač mnogih knjiga, zbornika i antologija. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije i Hrvatskog književnog društva. Živi svoje snove u gradu koji je zagrlio srcem...

HRONIKA SA PUTOVANJA

PERONI

Volim stanice. Podsećaju na detinjstvo i na raspuste. Još uvek me prate slike: izlizana sedišta u kupeu, gužva u uskom hodniku, zaglavljena vrata na toaletu i radoznali kondukteri. Kloparanje voza i razmaknute zavese na oknima kupea sa kojih sipa prašina. Ionako se ništa ne vidi od noći. Predeli su dnevno svetlo. Poneki zaljubljeni par, upaljena cigareta, bačen opušak kroz prozor i nova stanica.

U svitanju pronalazim peron na kojem treba da siđem. Jedva razaznajem lica u magli jutra koje kao da je sakrilo posdnjih dvadeset godina u crnu kutiju. Sunce je pronašlo pukotinu na mom licu i zastalo na trenutak napravivši još jednu boru.

DEVOJKA IZ VOZA

Budim se u prašnjavom kupeu. Voz klopara prevozeći putnike iz Beograda na Jadran. Razbijeni prozori i svuda unaokolo plastične čaše od koka kole i miris hrane izaziva mučninu. Teška noć. Zaspala sam na pola sedišta zajedno sa devojkom pripitog navijača.

U tankoj jakni ogrćem maramu koja je suviše kratka da bi me zaštitila od jutarnje svežine. Povratak sa zakletve bratu vojniku i pesma - Jesen u meni tuguje.

U Bihaću ulazi devojka u suknji od tvida. Kosa joj je pažljivo očešljana. Duga i tamnoplava. Liči na učiteljicu. Pažljivim pokretima odmotava tanku čokoladicu. Ne putuje daleko. U predgrađu otiskuje pečat vremena na mestu gde smo se radovali sitnicama.

Poželela sam da jednog dana izgledam baš kao gospođica iz voza. Možda zbog čokolade. Ipak,

nastavljam put prema suncu.

NOSTALGIJA

Lenin otac često sedi sam na peronu. Iako nigde ne putuje u jedan mali kofer spakuje nekoliko komada garderobe i pribor za higijenu. Obavezno poljubi Lenu i Luku pre nego što izađe kuće. Nedeljom, kada ne ide na posao svoju nostalgiju leči na železničkoj stanici ispraćajući i dočekujući vozove. Ostali dočekuju i ispraćaju ljude.

Viktor zamišlja kako putuje kući sa svojom decom. Žena se odavno upokojila. Daleko je njegov dom, a dom u tuđini tek nekoliko minuta od stanice.

Odlazi na šalter da pita za vozni red. Šarmantna gospođica mu odgovara:

- Ni jedan voz ne ide za Ečku...

LUKA

Nije sav moj život protekao na peronima. Možda čak više tuge ima lukama. Godinama sam putovala brodom na posao. Obični ljudi i ne znaju da takva mesta postoje.

Ali ovo putovanje je pomalo drugačije, moglo bi se reći - turističko. Preko puta mene sedi devojka plave kose. Studira medicinu, što vidim po knjizi koju žurno podvlači različitim markerima. Ne smeta joj majka koja bezuspešno pokušava da umiri dete. Zaljubljeni par ne primećuje ništa oko sebe, a sredovečna žena sa konzervom piva govori sebi u bradu.

Mirno sedim i posmatram kako se na jednom mestu mešaju energije. Čuvar tajni - more otvara i zatvara svoje odaje, pretvarajući ih u talase. Zvuk sirene zaustavlja brod. Vreme je da se probudim iz vremena u kojem se na trenutak zaustavio život. Zvona sa crkve su još jedan znak za beskonačnost.

KAMENA KUĆA

Kada posmatraš kuću vidiš samo građevinski materijal. Slično je i sa ljudima.

Fasada lepog ili ružnog lica često odaje prvi utisak. I nikad ne prevari. Život je unutra. Spolja su samo manifestacije emotivnog izraza. Osmeh ili tuga, radost ili ljutnja, ushićenje ili bes...

Posmatram svoju kuću, kao što bi posmatrala svoje prste pred borbu. Ona ima prozore da je štite od vetra. Iza tih drvenih, zeleno ofarbanih kapaka ponekad su kišne kapi. Kao suze iza veđa. Kapci vešto našminkani.

U snu je kuća simbol duše. Koliko onda prostorija ima duša?

Na obali more zapljuskuje kamen. Oblikuje ga prema svojim sumnjama. Uglavnom odoleva ako ništa ne pita.

Vremenom se talasi utišaju.

HARMONIKA

Život na moru ostavi na licu bore od sunca, ali prenese iskustva i mudrosti starih mornara. Na

primer, naučite da pratite vreme. Ne treba da vas boli koleno ili rame da biste prognozirali kišu, već se ravnate po nebu, vetru i nekim drugim znacima.

Ono što ima luka nemaju peroni. Brodove vezane čvorovima, dugačke dokove i mogućnost da budete romantični ispraćajući i dočekujući sunce i kišu, uživajući u tišini.

Još uvek u luci živi stari ribar. Ruke su mu potamnele od sunca a na ramenu istetovirano sidro.

Razvuče ponekad akorde na harmonici. Ne osmehuje se.

Letnje noći na obali su živopisne. Mladići i devojke puni nade silaze na korzo, ne znajući da je život stari ribar. Njegove su mreže pletene čvrstim kanapom.