Neđo Ćićo Stojanović, Beograd, Srbija

Neđo Ćićo Stojanović je rođen 14.novembra 1963.godine u selu Gornje Đevanje, opština Zvornik, BiH. U Beogradu, na opštini Čukarica živi od svoje osme godine gde završava osnovnu i srednju školu, a na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu diplomira juna 1989.godine.
Pisanjem se bavi od rane mladosti, a nakon duge pauze ponovo mu se vraća 2005.godine.
Nedugo zatim iz štampe izlazi njegova prva knjiga proze, a zatim objavljuje i druga književna dela:



„Godina dečaka umivenog suncem“, proza (2006)
„Beli cvetovi“, roman (2007)
„Kud hodim pod mesečinom sjajnom“, proza (2008)
„Godine na struku trave kojoj sam zaboravio ime“, poezija (2010)
„U proleće kad zamirišu trave“, roman (2015)
„Kako se kaže ljubav“, poezija (2019)



Od 1.decembra 2009. godine, predsednik je Kluba pisaca „Čukarica“.
2.februara 2018.g odine, osniva Srpsko umetničko društvo Beograd i njegov je predsednik.
Od 3.decembra 2013. godine član je Udruženja književnika Srbije.
Glavni je i odgovorni urednik časopisa za umetnost, književnost i kulturu „Ada“.
2010. godine je osnovao književnu manifestaciju „Susretanja“, koja već deset godina, jednom godišnje u Beogradu okuplja pesnike i pisce iz gradova Srbije, kao i pisce iz drugih država. Osnivač je i kreator velikog međunarodnog književnog konkursa „Reč u vremenu“ na kom su učešće uzeli brojni pisci i pesnici iz Srbije i sveta.
Kreator je i urednik umetničko-književnog projekta „Reč u vremenu“, koji se od 2017. godine redovno održava, jednom mesečno u vidu tribine, u ustanovi kulture i umetnosti Galeriji 73 i u okviru kog su se predstavili izuzetno značajni pisci, pesnici, književnici i umetnici iz Srbije i drugih država.
Osnovao je Srpsko umetničko društvo Beograd čiji je i predsednik.

Od 2010.godine do danas, uredio je i vodio više od tri stotine književnih tribina u Beogradu i Srbiji.
Dobitnik je brojnih književnih nagrada.
28. decembra 2016. godine od Gradske opštine Čukarica dobija najveću nagradu koju opština dodeljuje nekom od svojih građana, nagradu „Matija Ban“, za veliki doprinos razvoju kulture i umetnosti, i za sveukupni društveni angažman.

Dečak na izvoru
Godine na struku trave kojoj sam zaboravio ime

Dani više ne prolaze isto
smejem se gladan nežnosti
vapim za smirajem gneva
što kulja u meni.

Lažu me,
lažu...
Osećam u damarima,
u mišicama,
u grudima osećam laž
što se uvukla neprestana...
Ko kamen, na plećima mi tovar,
poput kiša lednih
za vrat mi padaju
laži,
pogane i obamrle.
Da li sam jak
dok otresam ih silno
il slab i tašt, dok bežim
i sanjam?
... možda,
I neko jutro
nevino i belo,
tek rođeno,
u dalekometini vremena,
jednog dana
kad budem dečak,
izniklo iz nestvarnog,
ispod klena mladog,
u izvoru,
u kome se ogledaju
moje oči.

To što ćutimo
Kako se kaže ljubav

To što ćutimo
ne komešamo
ne larmamo
ne čatrljamo,
već bol na koji smo svikli,
stežemo u grudima...

To što u nepravdu
gledamo mirno
bez mržnje
i što treperimo
u odblesku uništenih godina,
što prijanjaju po nama
bez stida...
To što preživljavamo
u izmaglici
nedosanjanih snova,
sve to ne znači
da nećemo podići glavu
i zagrmeti silno
kad se po nama prospe
dar
i snaga božija!

Pesma medicinskoj sestri
 Kako se kaže ljubav

Od čega li si stvorena
od čelika i gvožđa, kad ti
ni bolesti, ni smrti
ne mogu ništa
od dana svetlosti
i noći tamne
koje pregaziš
koje izdržiš lako
ko da si perce tanano
i zvezda sjajna nebeska
ko da si snaga od brda stvorena
ko da si žena.
Od čega li si tako ljupka
i nežna
i lepa
i mila
kada ti ni sati bdenja
ništa ne mogu
ni jauci
ni krici bolesti i krvi
ni studeni
ni vreline
ni sati, ni minuti koji su granica
između života i smrti,
a tvoj um i ruka tvoja
spremni da ne zadrhte
da se ne uplaše granica i bola.
Ko si ti
od čega li si stvorena
od kakvog li si soja
da li si sestra
ili anđeo, od Boga divni
nežnosti
i snago moja?

 
Sanja 
Kako se kaže ljubav

(hranom i ljubavlju protiv virusa)
U Vrnjačkoj banji
rekao sam Sanji,
daj mi batak sa povrćem
i pastrmku sa varivom
i pileće belo, svo u kari sosu.
U Vrnjačkoj banji
rekao sam Sanji,
prateći pegicu na tom njenom nosu,
daj mi jednu dunjevaču,
koka-kolu uzavrelu
piva kriglu, svu zadriglu.
U Vrnjačkoj banji
rekao sam Sanji,
šta je to u tvome telu...
...daj mi bele džigerice
i bubaca,
klekovače,
kilometre tvoje strasti
želim noćas ja ukrasti.
Smeškala se meni Sanja
donosila sve od reda
i najeden i napijen
smešio se dok me gleda...
...nit pegice na tom nosu,
kilometre njene strasti
ne mogadoh ja ukrasti,
sve ostade kad osvanu
u tom malom restoranu.
Sedam noći, sedam dana,
i godina ne znam kolko
pitala me potom Sanja:
"Jel ti lepa moja banja?"
I probadoh pošto poto
al ne uspeh, ceo život
ja pobeći,
naopačke, potrbuške,
naglavačke,
od te banje
baš Vrnjačke!

Grij sunce moje drago 

Godine na struku trave kojoj sam zaboravio ime

Grij sunce moje drago
ogrij nas i selo naše rodno
ogrij zidove bele kuća naših
jabuke račvaste krive
hoklice male ispred praga
orahe tvrde i plave šljive.

Moja devojka korača bosa kroz selo.

Obradovići, Petrovići, Stojanovići,
Jovanovići,
Nikolići i Popovići,
Panići, Stevanovići i Vranići.

Grij sunce moje drago
ogrij nas i polja naša rodna
ogrij hrastove snene
i bukve zelene
u vrelini dana šum lišća jasena
pogled njen mili
bosa stopala i kolena.

Moja devojka korača vesela.

Milići, Živići, Dragići,
Bogićevići i Ostojići,
Stankovići i Brankovići.

Grij sunce moje drago
ogrij ravnice naše
visine i nizine što nam se smeše
prepune livade poljskog cveća
vinograde ogrij
i grožda što zriju
i čednu igru dečiju.

Moja devojka mi se smeši.

Jelići, Belići, Stevići,
Bogosavljevići i Radosavljevići,
Jelenkovići,
Gojkovići i Stojkovići.

Grij sunce moje drago
ogrij kamen svaki i srca naša vrela
i neka sjaj tvoj utre nam pute
zaprosiću je
biće mi žena
kad jesen pozlati skute.

Moja devojka me ljubi.

Pavlovići i Ivanovići,
Jankovići i Markovići,
i svi drugi
biće svatovi naši.

Grij sunce moje drago
ogrij nam zemlju celu
i nek se s žarom tvojim
zapale ljubavi nove
a mi ćemo
ako Bog da zdravlja i sreće
rađati kćeri i sinove.