Nada Kljajić, Baranda, R Srbija

Nada Kljajić, Baranda, R Srbija

Rođena u zimu 1969. u malom selu u Banatu, u Farkaždinu. Srećno je udata i ima dvoje odrasle dece. Od 1994.godine radi kao učiteljica (Master razredne nastave) u OŠ „D. Obradović“ Opovo, u IO „Olga Petrov“ u Barandi.

Strast prema podučavanju ju je ponela od samog početka rada sa đacima. Kroz igru i zabavu sa njom deca lako stiču znanja. Inovator je i kreativac, stvaralac. Voli da uči i primenjuje nova znanja. Brojne uspehe je imala u radu sa učenicima kao što se: lutkarstvo, pesništvo, gluma, pevanje, matematika, pisanje, crtanje, igra, sport, kreiranje filmova,… Organizuje stručne tribine za kolege, piše tekstove za stručne časopise, učestvuje na konferencijama i skupovima u cilju unapređivanja vaspitno-obrazovnog procesa kroz prikaz svog nastavnog rada. Dobitnik je priznanja u struci „Učitelj +“ 2014., „Najbolji nastavnik regiona 2019.“

Nada se bavi slikanjem od 1989.g. i ima održane brojne samostalne i kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu. Njen izraz pripada Brut Art umetničkom pravcu. Piše recenzije i prikaze književnih dela. Bavi se takođe i ilustrovanjem knjiga i časopisa. Bavi se i pisanjem od 2004.g. i objavila je osam knjiga, tri za odrasle („Igre“ „Venčanica“ i „Dok me ima“) i pet namenjenih deci („Bašta-mašta“, „Mesečev kamen“, „Lutka“, „Pisma Andriji“ i „Priča o Lari“). Za svoj književni rad dobila je i dve nagrade „Dositejevo pero“ za dečiji roman „Pisma Andriji“ 2014.g. i „Plaketu Sime Cucića“ za dečiji roman „Priča o Lari“ 2018.g. Kao i mnoštvo diploma i zahvalnica za svoje objavljene pesme, tekstove i dramska dela. Organizator je i književnih druženja svake godine od 2014.godine pod nazivom „Književno veče za nadu“ kao i plesne susrete, folkolora i konvencionalnog odnosno latino plesa od 2012. g.

SEĆANJE

Soba

bez zvuka…

tek

nota neka….

iz daleka….

k'o

praporac

na snegu

kraj kuće

pod bregom

nečujan

glas

plovi rekom….

-sećanja.

ČEŽNJA

Bez daha i ovu zoru pratim,

ni cvrkut ne čujem,

nadam se i iščekujem

...korak tvoj.

……………………………

Prođoh pored tvojih prozora.

Tako rano,

stajala si nemo

blistava, hladna...

Nisi me pogledala,

Nisi se pomerila.

Tek bledo rumenilo širilo se

od nosa, ka korenu kose, do ušiju.

Pištalo je sve u meni,

zbog te

- rumeni.

Dah si zabeležila na oknu.

Tajile su ti šake na prozorskoj dasci.

Drhtaj se zabavljao glatkim jagodicama.

Belina zavese i

tmina,…

Zamršena kosa, griva,

talasala ti se na grudima.

Isprana ledeno plava košulja,

Skrio je napeti mišić i kost.

…………………………..

Eh,

jutra više nikada neće biti moja...

SAMOĆA

Tišina ume da – boli,

jecaj da razara tkivo,

tmina da guši i drobi,

bol svetlo pretvara u sivo.

Suza i ne mora pasti,

značaja nema više,

suza i ne mora pasti,

jer, nije ničija više.

Ni dodir k'o dodir ne živi

znao je da isceljuje

tužan, bedan, nedorečen

besmislen - otupeo je.

Latice mekih reči postaše

psi besni, što grizu,… reže….

Pa ipak prazne i ništavne

Iz duše beže,…. beže….