Dragan Pjevac, Sombor, Srbija

Rođen je 05.03.1983. god u Somboru.

Član Književnog kluba "Zlatno pero" Knjaževac

Piše ljubavnu poeziju i prozu, za odrasle.

Objavio je dve zbirke pesama:

„Nevidljivi a tako bliski„, izdavač Srpska knjiga Ruma 2012. i

„Dodirni me mislima" Mala knjiga Novi Sad 2017.

Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada i priznanja.

Zastupljen je u više zajedničkih zbirki pesama na teritioriji Balkana.

Pesme su mu predvođene na nemački i engleski jezik.

Živi i radi u Somboru.

Zbog pogleda tvog

Zbog pogleda tvog, zavoleo sam nebo,

beskrajne ravnice,što u dalj se zlate.

Mesečinom sam pute, samo tebi spleo,

kada kreneš sniti, tamo da te prate.

Spustio bih tiho pod prozore tvoje,

sve želje mi puste, ovog srca moga.

Izreko bih reč, što u javi ne mogu,

sa usana mojih do pogeda tvoga.

Najlepšu pesmu, satkao bi tebi ,

vezo bih je nitima najtanjih struna .

Rasuo bih vetrom sve mirise maja,

jer duša je moja, samo tebe puna.

A pred jutro kada, svetlost snove raspe,

ja nestaću tiho uz šum lišća svela .

Al neće nikad u mislima da zgasne,

kad me je dotakla,tvoja ruka bela.

Živim za trenut

Utihnuše večno pod maglama gustim,

sve ravnice moje,nečujuno u seni .

Razlila se tiho, jedna pesma nežna,

što večitu tugu, preliva u meni.

Pod oblakom tamnim, oktobra i kiša,

sve tragove njene, svelo lišće nosi

Samo kadkad vetar, sve misli utiša,

kada raspe miris, sličan njenoj kosi.

Nad pokrovom žutim, gde uzdasi veju,

usnule su tiho, sve želje i nade .

Sitne kapi kiše u zaborav seju,

sve prošlosti moje, na brezine grane

I živim za trenut, bez snova i nade,

tamo gde večno, zemne želje spiju .

Još ponekad čujem, eho njenog glasa,

kroz vetrove hladne, kad od grane biju.

Reći ću ti jednom

Misli koje nikad, nisu rekla usta,

šapat nežni, tihi, moga tajnog sveta

Ko duh s jeseni, koji sumom luta

usnelu su večno, pokraj jednog puta

Reko bih ti želje,mojih ludih sanja,

sve besane noći, uzaludnog bdenja.

Gde svi dani prošli, paučinom puni,

nestali su tiho u besmislu htenja.

Dao bih ti pesme,to polje osama,

sve molitve srca, čiste u samoći.

Rasuo bih prašinu, zvezdanog sjaja

čim zaklopiš zene u toj hladnoj noći.

Reći ću ti jednom,nezne reči,mila,

kad utihnu noći i sete me stignu.

Da se zvezde stide tvog bisernog oka,

jer ti sjajem svojim, obojiš svu tminu.