Слава Станојевић, Добој, Р Босна и Херцеговина

Слава Станојевић рођена је 2.9.1969. године у селу Бежља, недалеко од Теслића, (Босна и Херцеговина, Р. Српска), као пето и најмлађе дијете Лазара и Дује Цвијановић.

Написала је књигу поезије и прозе за дјецу и одрасле, под насловом „Сјећања“, која је објављена у издању СПКД „Просвјета“, Теслић, у марту 2016. године, те књигу позије за дјецу под насловом: „Бићу дијете“, која је објављена у марту 2019. године (такође у издању СПКД „Просвјета“ из Теслића). Написала је и књигу поезије за одрасле, под насловом „Остаће пјесме“, а када ће се појавити у јавности зависи од материјалних могућности.

Учествовала је на различитим конкурсима на подручју Републике Србије, Црне Горе, Словеније и БиХ, те су јој пјесме објављене у више зборника поезије, а неке од њих су награђене или похваљене.

Члан је Књижевног клуба „Јован Дучић“ из Добоја, и Књижевног клуба „Просвјета Теслић“ из Теслића. Запослена је као професор разредне наставе у ОШ „Вук Караџић“, у Витковцима. Рекреативно се бави шахом.

 

Зора над мојим родним селом

Над Змајевцем плануле, па горе,

Гране родних стољетних храстова,

кô да звијезда пала је у море,

међ’ хридима каменим што спава.

Све се жаре, уздишу, трепере,

Док се Исток у зору порађа,

Па на село, пламенове вреле,

На једрима носе као лађа.

Ту изникну куће, кô печурке,

Из, свјетлошћу, разбијене таме,

Пјесма п’јетла, ћурликање ћурке.

Домаћица, шарене мараме.

Испливају ливаде и стада,

Фруле бритке, весели пастири,

Па се отме пјесма испод хлада,

Крај рјечице бистре, што жубори.

И копита звонак глас забруји,

Пред кочијом, низ путеве тврде,

А рој пчела у крошњи зазуји,

Па сва поља цвјетна се разбуде.

А на лица голуждраве дјеце,

У цик зоре што у школу журе,

Сјај разлију, ватре, распламсале,

Да миришу кô руже румене!!!

Мјесец и Даница

Гледала сам једне ведре ноћи,

гдје се Мјесец Даници удвара,

гдје загледа њене сјајне очи,

и гдје глуми њеног господара.

У постељу позива је своју,

хаљине би златне да јој скида,

сво је небо у румену боју,

обојила, Даница, од стида.

Још јој нуди своје дворе сјајне,

и краљевство над зв’јездама свима,

мисли не зна Даница за тајне

да од Сунца, Мјесец свјетло прима.

Скупи храброст, Даница, па рече:

- Немаш сјаја ни за себе сама,

црн к’о гавран био би, Мјесече,

а у двору била би ти тама.

Не треба ми краљевство звјездано,

све су зв’језде моје сестре миле,

па и Сунце, што те обасјало,

из мог крила небом ће да сине.

 

Пјетлић Перко

Овај дан се дуго чек'о,

срећна мајка Капуранка,

пропјевао пјетлић Перко,

па сад пјева без престанка.

Двапут-трипут крилом клепи,

прса напне, кукурикне.

– То син мој је, Перко лијепи –

сва поносна, кока викне.

А Перко се важан прави,

шепури се шарен даса,

и зору ће да најави

да га чује шира маса.

Пробудиће цијело село,

све раднике и све ђаке,

са Перком је баш весело

он је сатић за прваке.