Divna Lulić Jovčić, Subotica, R Srbija

Divna Lulić Jovčić, rođena u Vranju 18.07.1964. godine. Od svoje treće godine živi u Subotici. Srednju školu za primenjenu umetnost „Bogdan Šuput“, odsek grafičkog dizajna, završila je 1983. u Novom Sadu.
Piše poeziju, lirsku prozu, priče i satiru. Objavila je tri zbirke poezije:„Kao da se dogodilo“(2010), „Belinom trag” (2014) i „Vetru obećana“ (2017). Član je književnog kluba SKC „Sveti Sava“ u Subotici. Objavljivala je svoju poeziju i lirske zapise u književnim listovima i časopisima, a pesme su joj zastupljene u nekoliko zbornika. Osvojila prvu nagradu 2013. godine na pesničkom kon-kursu „Rudnička Vrela 2013“ – Gornji Milanovac, a 2014. godine drugu nagradu na pesničkom konkursu „Osvetljavanje 2014“ – Niš.
Osim poezije, bavi se i slikarstvom, a slike radi najčešće u tehnici pastela. Učestvovala u radu likovnih kolonija kako u našoj zemlji, tako i u regionu. Imala je sedam samostalnih i više grupnih izložbi. Bavi se umetničkom fotografijom, ilustrovanjem knjiga, i radi kao primenjeni umetnik – dizajner. 

PUSTI DA TEČEM I DA PROTIČEM


Pusti da tečem
i da protičem,
da obale daleke dotičem,
ostavljajući trag.
Neka se sunce
u meni ogleda,
nek budem delić
nečijeg pogleda
što mi je drag.
I nek se razlijem
na svim stranama
sa svojim vrlinama
i svojim manama,
pusti da tečem
i da protičem,
ne sputavaj me branama!
Pusti da tečem
i da se spasim,
i neka u zagrljaj obala znan
pohrlim smelo
i sva nabujam,
odmorim kratko
na rukavcima,
pa opet daljinama
u svim pravcima,
žuborom pesme
da se oglasim!
A ako zauzdaš
reku u meni
koju je stvorio
neki izvor skriti,
pukotine će u meni stvoriti,
pa će u tamu vrtloga zaći
i sve će razoriti!
Neće me biti!
Više me nikada
nećeš naći.
Zato,
pustite reke neka teku,
daljinama jure,
slobodno šire!
Jednom će sve one
do mora stići,
i onda će
zauvek
da se smire.


ONO NEIZVESNO


Spremiću
u zimnicu srca
sunčev zrak
i meseca mig
da rastera mrak,
kad mi u duši
postane tesno
ono neizvesno,
pa krenem
jednoga jutra
u bolje sutra
korakom
od sedam milja,
poneću miris
smilja i bosilja,
cvrkut ptica
i ponešto
žitnoga zlata,
a iza sebe ostavljam
otvorena vrata…


NASLIKAJ NAŠE NEBO


Naslikaj naše nebo
sa pticom od oblaka
umesto perja,
daleko od svakog zla
i sujeverja,
- oazu u beskraju.
Naslikaj naše nebo
sa vitkom dugom
koja se proteže,
što dve daljine
sa lakoćom veže,
- bljesak boja u raju.
Naslikaj naše nebo
sa mnogo sunca,
jedno polje zlatno,
gde postaje dohvatljivo
i ono nedohvatno,
- u verujuće iscrtan put.
Naslikaj naše nebo,
u širokom luku
prospi zvezda pregršt ceo,
i mesec kotrljajući,
ogroman i beo,
- pogled u moguće razasut.
Molim te,
naslikaj naše nebo.