Смиљана Божић живи и ствара у Београду. Рођена у Инђији, где је провела детињство. Студирала Германистику, Немачки језик и књижевност на Филозофском факултету Новосадског универзитета. Пише поезију, а и чита своју поезију. Песме су јој запажене, награђиване и објављиване у многим Зборницима и Антологијама. Године 2019 је објавила прву збирку поезије Пета страна света. Члан је више Клубова и Удружења писаца и књижевника у земљи и иностранству. Фотографија јој је велика љубав из детињстава, а и слика…све можете видети на Facebook и Google. Члан је Фото савеза Србије, Центра за фото таленте Београд и Удружења уметника железница Србије. Такође је члан Међугенерацијског волонтерског центра ,,Мајдан,, где је учестовала у хуманитарним и донаторским фото и сликарским манифестацијама. Учестовала је на 100-нак заједничких изложби, а имала је 20 самосталних изложби, 8 сликарских колонија у земљи и иностранству. Значајна награда ТО Србије фото конкурс ,,Моја лепа Србија,, 2014 године.
ЛЕГЕНДА И МИТ О НАМА
Сунце сам у твојим очима,
Ко жути цвет
У пољима.
Музика сам твом срцу несташном
Скривена под сводом небеским.
Још увек си разливен по мени
Ко вино по пијанцу.
Босим ногама тражим пут изгубљени.
Не кривим судбу,
Благослов требам.
О твојој души истину знам,
Рођен си да ме волиш потребом праискона,
Стазама обележеним, Божији дар.
Још све на босиљак мирише,
Уздах ти радошћу одише.
Мир требам, нежан поглед мужеван,
Искрено срце,
Чувара наших племенитих бића.
Праг дома да заштитиш телом својим,
Ту желим да постојим.
Звездано небо Васељене,
Нек пева свако вече,
О љубави која као река тече.
Ко запис нежности нека постане,
Легенда и мит о нашој љубави остане.
СЛИКАЊЕ И ЉУБАВ
Док кичица шкрипи по платну,
осећам твој мирис и нежан додир по врату.
Боја се разлива ко суза по образу,
милује платно и лице,
твоја блискост ми прија.
Требам твоју нежност и блискост,
требам боју и платно, не знам шта ћу пре.
Окрећеш боју у мени, мисао је блиска теби,
све се врти и кружи ко Месец око Земље.
Потреба за заједништвом сва је у мени.
Да оставим боју или тебе?
Неком треба да припаднем, уметности или љубави.
Да ли је то пролеће у мени, а јесен у теби ¬?
Сликам те у мислима,
снажног и јаког као што је мисао.
Недостаје ми боје, покрета.
Само чујем музику
Ноктурно од Фредерика Шопена.
Предала бих се теби, као сликању и бојама,
да остане траг твој у мојој души,
као отисак боје на платну.
ПРОБУДИО СИ ЖЕНУ
Пробудио си жену у мени
Месечином занесени.
Има у теби враголастог хира
Што ми душу дира.
Снажног и нежног подивљале ћуди
Поветарац те донео мени у студи.
Жељену лепоту пружамо
Мало се знамо.
Душе се препознале снене
Ноћи безимене.
Пољубце ко бисере
Просо си по мени без резерве.
Тело на грех спремно
Дало се немо.
Усне од пољубаца бриде
Потребом испуњени нечег се не стиде.
Теби сам Богом дана
За живот у срећи, не осама.
Можда нови почетак ил крај
За сада велика срећа… ко рај.
У ноћи месеца боје
Тражимо додире своје.
Још титраш тихо у мени
Огрнуле ме боје јесени.
Primjedbe
Objavi komentar