Сања Александра Недељковић, БЕОГРАД, Р СРБИЈА

Сања Александра Недељковић – САН, рођена 27.11.1963. у Београду.  Преко дана банкар, а ноћу песник. Мајка две дивне девојке. Добитница више награда за поезију. Учесник ”Дечијег фестивала поезије Витезово пролеће”. Члан Удружења писаца ”Поета”. Издала књигу поезије са насловом ДАР. У припреми је друга књига.

ЗНАНЦИ

Искапава ноћ ко густа смола,
тромо се месец вуче кроз тмину,
празним папиром промичу слова
па ме са песмом звездама вину.

Као да тада ја тек се будим,
вечити сањар што дању снива,
кроз стих се слива све за чим жудим,
исповеда душа што сунцу скрива.

Пријатељ верни та ноћ ме прати,
она ме никад издала није,
знам да јутро не може знати,
колико мене у њој се крије.

Вежу нас нити, сребрни ланци,
тај говор неми слуша тишина,.
лутамо небом ко стари знанци,
вечити сањар и његова тмина.



БРЕЗЕ


Под прозором куће исекли су брезе,
кажу тога дана сунца било није,
пристао је отац да гране однесе,
хтео је да сузе у крошњама скрије.

Рекли су му мора, пут ће туда проћи,
зар лепота смета док се њиме хода,
под њима је отац проводио ноћи,
и гледао звезде сред поноћног свода.

Расле су са њиме, младост пролазиле,
пољупце је прве под њим дочекао,
од жеге и сунца хладом су га криле,
под њима је поглед девојачки крао.

Шуштало је грање песмом успаванке,
када санак неће на око да стане,
тајиле су тугу и прве растанке,
прикривале сузу док зора не сване.

Исекли су брезе, ваљда из незнања,
колико их воли, колико му значе,
остала су само два рањена пања,
и рањено срце старца који плаче.



ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА

Звона звоне, народ клечи.
пред иконом Гора јечи.
небо светли, Свеци моле,
види Боже људе доле.

Види лелек манастира,
ко светиње српске дира,
туђе неће, своје бране,
два брата су на две стране.

Њима треба само слога,
зар две Цркве, једног Бога.
сва су деца Њему иста,
због греха је слао Христа.

Зар да данас веру деле,
зар распећа опет желе,
није вера комад хлеба,
да отимаш кол’ко треба.

Народ ти се враћа Боже,
само љубав све баш може,
злата вредна Црна Гора,
од Ловћена све до мора.

Сијај Горо, вером злати,
светиње им немој дати,
Господ своју децу куша,
ал свачије срце срце слуша.

Затвориће Горо врата,
неће дати брат на брата,
душа се ко залог ставља.
за одбрану православља.