Боривоје Боро Живаљевић, Београд, Србија

Боривоје Боро Живаљевић Рођен у сеу Штаваљ општина Сјеница, живи и ради у Београду.
Oснивач и председник удружења писаца ДУНАВСКИ ВЕНАЦ. Самостални уметник и чплан Удружења Књижевника Србије.
Приређивач и уредник десетине зборнока. Покретач је и организатор две велике манифестације које се одржавају већ шест година, а то су: ВИДОВДАНСКИ ПЕСНИЧКИ СУСРЕТИ као и ПЕСНИЧКИ САБОР У СЛАВУ СВ. ПЕТКЕ.
Своје радове је ставио мећу корице три збирке песама ,,Поглед са Голије“ ,,Јесај Пера“ и ,,Кад Песма Плаче“ као и романе ,,Бели Каранфили“и ,,Ране и Ожиљци“. Члан Удруженја. Поезија и проза си много пута похваљене и награђене врло престижним наградама.

ТИ СИ MOJA . . .

Ти си моја срна која пољем језди,
гиздава и срећна са цветом се игра,
са сјајем у оку од небеских звезди
и немирног духа, хитра као чигра.

Ти си топли ветар што ми тело мази,
греје нежну душу у хладним грудима,
пред тобом је понор, сви моји порази,
због тебе ја нисам у друштву с људима

Ти јутарња росо, што на сунцу блиста,
моја вредна пчела, слатки мед доноси.
Лепша си од руже, љубав твоја чиста,
у мом болном срцу што немир уноси

Ти си моја машта, љубав и светица,
коју нежно љубим док тонем у снове,
Да сам ти бар слуга, ти моја Краљица
само срцу ране не стварај ми нове.

Ти си дубок уздах из болних ми груди
грчеви мог срца, што за тобом вене
кошмарна мисао из сна што пробуди
ти си Божја казна створена за мене.

Ти си моја пропаст и надање моје,
свестан суноврата и свогa страдања.
са тобом се дани и ноћи не броје,
ти си моја жеља, сва моја надања.

ЗА ТЕБЕ

За тебе бих ноћас живот положио
И у хладни гроб бих легао за тебе
Несташлуке твоје све бих опростио
Ако те изгубим, изгубићу себе.

Све мирисне руже теби би убрао
И са пољског цвећа нектар сакупио
За тебе би светлост од сунца украо
Када бих те једном нежно пољубио.

Звездане искрице што кријеш у оку
Твоје плаве косе као морски вали
Односе ме често у чежњу дубоку
Кад би ми понекад бар утеху дали.

Твој прелепи осмех планине пробуди
Па ми даје снагу да гинем због тебе
Док ме оштра стрела пробада у груди
Наноси ми боли у души што зебе.

Свиће плава зора, ново јутро се буди
Ја седим за столом и песму ти пишем
Чежња стеже грло и притиска груди
Од некаквих стега не могу да дишем.

НЕОМЕЂЕНА ЉУБАВ

Ветрови хладни пољима хуче,
студен је јака, ко да кожу пара,
а моја љубав теби даривана,

снажно се против хладноће бори,
док небом пролазе аветне сенке,

нестварних урока.

Титрава светлост се шири,
у оку анђела…
Скрива црну зеницу,
да се друга зеница не ослика у њој,
да се погледи не сретну.
Једна у другој да се не огледа,
нека се огледало поломи.
У комаде да се распрсну
гранитне стене,
засија бели и црни мермер,
нестварним зраком,

Ширећи искричаву паљбу
у оку посматрача.
Камени међаши у прах претворе,
нестане граница, ограда, кавеза,
непремостивих обала кањона,

Који ће зауставити, омеђити,
ставити у оквир кавеза,
заробити
и безмостом раздвојити љубав
коју је Бог дозволио.