Вера Цветановић, Ниш, Р Србија

Професор je српског језика и књижевности.

Бави се уређивачком и новинарском делатношћу (била главни и одговорни уредник „Лужничких новина, Радио Бабушнице; сарадник „Просветног прегледа“; у уредништву дечјег листа „Витез“ и „ Педагошке праксе“), рецензуром, лектуром и уређивањем књига; покретач је и главни и одговорни уредник школског листа '' Ђачке искре''. Организатор и рализатор '' Мале песничке школе '', из које су изнедрена многа литерарна остварења и четири зборника дечје поезије.

Пише песме за децу (неколико песама је компоновано) и одрасле, хаику, приче, драме, есеје, стручну литературу... ( превођена на бугарски, италијански, енглески, француски језик). Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима, антологијама. Добитник је и носилац стотинак награда и признања (неке од значајнијих: Вукова повеља, Доситејева награда, награда Васа Пелагић, Бранка Миљковића, Светосавска повеља, Витезова златна повеља, на Конкурсу за најлепшу љубавну песму награђена издавањем и штампањем Збирке љубавних песама под насловом „Мелодија облака“, Награда Милорад Цумбо у Астралији…Специјалне награде у Италији)...

 

У опусу стваралаштва двадесет пет књига ( поезија за децу и одрасле, проза, Граматички приручник „Ја знам граматику“ за ученике од првог до четвртог разреда, есеји...).

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи и ради и ствара у Бабушници и Нишу.

УЗВИШЕНА ПЕСМА

Мелодија душе дотиче висине

У свемир небеског сазвучја усходи

Напуштају злодухе, глуве дубине

Узвишени песници, чесни мелоди

Теже ка срећи јеванђељске лепоте

Богородном речју кроз истину зборе

У златноме саћу сладозуј доброте

Премудрошћу својом неимарски творе

Под валом светлости са највишег врха

Захватају красоту звезданом мером

С благословом светитељскога духа

У име Оца, Сина, ближњега свога

Потврђују себе постојаном вером

Васељенским свевидом у сјају Бога

ПОТОНУЋЕ

Данас више не познаје јуче

Бескрајни хоризонти пуни страха

Вртлогом ветра реч ишчезава

Остаје без даха

Потомци у потонућу

Разграбањем отачества развејани

Војевање гневом узело маха

Љубав и разум давно закопани

Не помаже више ни отисак

Светосавског стопала

Што вековима брани

Стопала у ожиљцима

Којим се устреми сва Васиона

На одбрану живота у самој његовој плоти

Стопала од искона

Расточена времена

Безглави у беспућу бледе дани

Бојим се нестаћемо

Мржњом и егом оковани

ПРЕД ЗОРУ

Низ гране ноћи
Притајеним дахом
Заустављене сене месеца

Пред зору

Топотом тишине
Одјекује избледелих звезда ход
Нечујнијим од пауковог ткања

Пред зору

Зањихани врхови
Усамљених брестова
Збуњују чула трперавих јасика

Пред зору

Влажна белина забриди
И руменпостељица
Из напуклине неба се назре

Пред зору

Било се дана осећа
И струје његове живот што носе
Што светлост рађају

ТЕБИ

Теби који си спознао поглед мој
Даривах поглед свој

Приметан дрхтај просецао је трзај заноса
Благост је снажније бридила
А доброта непобедиво градила нам пут

Теби који си слутио мој сан
Поклоних санак свој

Уз мало Бахове музике "Исусе помози"
Док је ноћ о круници висила
Преплетоше се линије живота

Теби који си изнад живота мог
Предадох живот свој

Моје срце те судбином назва
И сваки сутрашњи смешио се дан
Док нам крила у лету јачаху