Милорад Мишо Куљић је рођен у Савином Селу, општина Врбас, 11. августа 1956 године, у породици
просветних радника Јована и Стојанке.
По заснивању своје породице, Врбас, место пребивалишта у младалачком добу, одмењују Стари Лединци и Нови Сад, где живи и ради, са звањем економисте туризма запосленог у Градској управи, града Новог Сада.
Пише поезију и прозу.
Интернет адреса: www.ledinackigral.blogspot.com. је лична Куљићева блог поставка.
Објавио је:
Монографија Старих Лединаца, 1998; ГУ „Нови Сад“.
Збирка песама „Путеви светлости“, 2006; „Бистрица“, Нови Сад.
Туристички водич „Кроз Старе Лединце“, 2008. СЗР „Комарац“, Стари Лединци.
Приповетке „Рана душе“, 2008. „Бистрица“, Нови Сад.
Роман „Јованов сан“, 2010. СЗР „Комарац“, Ст. Лединци.
Рецензију „Аниме које мењају лица“ за збирку рецензија „Из прве руке“, Р. Влаховића, 2014. Банатски културни центар, Н. Милошево.
Сећања „Лединачки феникс“, за Монографију „Славуј Хаџић – Живот мишљен сликом“, ауторке Мирјане Хаџић, 2015.
Роман „Плеурат“, 2015. Банатски културни центар, Н. Милошево.
Рецензију „Душа за векну хлеба“ за збирку песама „Улица што води у небо“, Живице Брусина, 2017. Банатски културни центар, Н. Милошево.
Збирка песама: “Огледало лепоте реку успорава”, 2018. СКОР, Нови Сад.
Збирка песама: „Радосников златозрак“, 2018. СКОР, Нови Сад
Роман „Банатски дамари“, УК Расковник Смедерево 2020.
Песме су му објављене у бројним фестивалским зборницима.
Песме и кратке приче објављује у више књижевних фејсбук група и на интернет форумима.
У књижевном удружењу СКОР је заменик председника.
Члан је Друштва књижевника Војводине, Нови Сад.
Блага реч
Сретох те опет у дому твоме
који си давно ти напустио.
Посетих оне што си их створио.
Ти беше у стану родитељскоме.
До милих својих сврнуо ниси
а стан до стана на корак један.
„Болна је завада“ рекао си.
„Тешко је са њом бити праведан“.
Док те слушах мисао прође
да у том стану нико не живи.
У трену се сабрах одакле дође.
Уснулом ми се твој дух пројави.
Моћна је Светлост чији си део.
Баласт телесни те не спутава.
Зашто си мене за гласника узео
да ти заведеног рода спашава?
Стетих се онда да ти песму хоћеш
чији ће стих бити наук свима.
Благом речју кроз ум да ми прођеш
А ја да је ширим заведенима.
Кнез поетски
Митско брдо дечаке је вукло
да кроз честар хрле њему горе.
Ближе Богу погледу широко
хранећ’ душе неретко до зоре.
„Михајловка“ краља Милутина
брдо ово некада красила.
Помен сад јој брдо је Црквина
Грачаницом новом озвездала.
Кнез поетски звездочатац био
док ходио по светоме брду.
Судбину је дечак печатио
крепећ веру од предака тврду.
Мирјанску је славу он стицао
у врлини општећ’ рода свога
Поезију с Космосом везао.
Дивним даром даривао Бога.
Журно Богу потребан је био
па га узе далеко од груде.
У Герију где се покојио
покопан је испод земље туђе.
Завет роду да га кући врати
кад се томе оуслови време
испуни род као свој дуг части
Чим уклони разбраћења бреме.
Грачаница сија над Требињем
а кнез Дука у крипти јој спава.
Српском роду то ранама мелем
што витешки дух му освештава.
Коло виловито
Син на оца и брат на брата
судба је свих Рашана проклета.
Завађа их моћна Сила света.
Цезар је пао од сина Брута.
Земаљска власт би’ небеској примат.
Стога „De vide et impera“ смисли.
Моћан тај врло речити алат
да свет се читав њиме покори.
Источно сунце Држава света
под полумесец снени је скрила.
Ланцем златним унијала брата
па Рашана Германом чинила.
Вучица што Скитском степом јурила
Старој дами синове подојила.
Са дунавског казана воду пила.
Расенским језиком проговорила.
Песник Бранко коло је смислио.
Он назвао њега виловито.
Магију колску с’небом саставио
да њоме браћу сљуби тајновито.
„Пијемонт“ братски четири оцила
великојезерског расејања.
Глачања љубави братске тоцила
светлог са светлим сједињавања.
Primjedbe
Objavi komentar