Никола Благојевић, Ниш, Р Србија

 

Никола Благојевић рођен је 25. 3. 2000. године. Студира на Електронском факултету у Нишу, а завршио је Техничку школу у Пироту. Бави се поезијом и фолклором. Почетком 2019. објавио је своју прву збирку песама Ја, ветар… а у изради су биографски роман Маријо, ћеро мори, друга збирка поезије Немој да ми претиш самоћом и неколико драмских дела. У Пироту игра у Првом фолклорном ансамблу Дома културе и у ансамблу ветерана, а у Нишу игра у Културно-уметничком друштву ОРО. Уметник је и на пољима фотографије, глуме и сликарства.

ГРОТЛО ПРОШЛОСТИ

Трагом изгубљених нада,

ходим чврстим кораком.

Не окрећем се, а знам:

Има доста тога за видети.

Гротло прошлости намамило је доста њих,

намрштених и повређених.

Прже се у лави успомена,

док се Сизиф смеши над судбином својом

и љути Богове са Олимпа.

Сам зна да је од изнимне важности

на коју ће се страну човек окренути

када добије шамар на неки од образа.

Враћам се коренима,

али пуштам и лишће да се зелени.

Враћам се коренима,

а не корени мени.

ПАСИЈА

Не дивим се лепотама неба:

Сваки дан исте су звезде, исто Сунце...

Дивим се небу у твоме оку.

Небеса плове без икаквих брига.

Места у њима нема за жал.

Да л' на мене погледају, бар у сну?

Баш на овом месту,

срело се немогуће са непредвидивим.

Руше све баријере срамоте.

ЗВЕЗДЕ

Сa лунарима одбројавам изгубљене звезде.

Језде ужарене сфере у тамним равнима.

Помињу само изгубљене људе,

док се мисао са мишљу крви.

Први пут ниједну не уочавам.

Прекривене иза облака траже своју светлост.