Нада Малек, Панчево, Р Србија

Нада Малек је рођена 1950. године у Српској Црњи. Живи и ради у Панчеву. 2001. године објављује књигу сећања на школску генерацију „Емилијин споменар“. На конкурсу „Никшићке новине“ 2001. откупљена јој је за објављивање „Обична прича“. 2002. објављује другу књигу кратких прича под насловом „Емилијине обичне приче“. Прича „Мајка“ откупљенa је за објављивање на конкурсу који су објавиле „Никшићке новине“ 2002. Крајем 2003. године издаје своју трећу књигу „Емилијине одабране приче“ и те године добија награду за прозу „Душковићева звона“ за своју „Сасвим обичну причу“. 2006. године објављује своју четврту књигу „Необично обичне приче“. На међународној књижевној манифестацији „Вршачко перо“ 2008. добија повељу у категорији кратке приче, за причу „Мостови“, следеће године награђена је поново на књижевној манифестацији „Вршачко перо“ за кратку причу „Габи“. На 9. Геронтолошком фестивалу књижевности Србије „ГЕФЕКС“ - Пожаревац 2010. године добија повељу у категорији кратке приче.

Пета књига „Иван Златопрсти“ објављена је је октобра 2011. године.

Шеста књига ,, Из дневника Малекове” oбјављена је 2016

Члан Удружења књижевника Србије – Београд и Савеза књижевника у отаџбини и расејању и Прота Васа Живковић – Панчeво.

НЕКЕ ОД НОВИНА КОЈЕ СУ ОБЈАВИЛЕ МОЈЕ ПРИЧЕ:

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ УКС- Пролећне кише, Боем, Црвено

ОНА МАГАЗИН- Мајка, Сасвим обична прича, Одвајање, Срећа, Бајка

СРПСКИ ГЛАС МЕЛБУРН АУСТРАЛИЈА –Обична прича, Срећа, Крчедин

НИКШИЋКЕ НОВИНЕ – Обична прича, Мајка

СТАРТ О13 – Мајка, Мала прича

ЛИБЕРТАТЕ - Мала прича- преведена на Румунски

МАКЕДОНСКА ВИДЕЛИНА – Мала прича – Мала приказна

ВИДЕЛО - Мала прича, Црвено-књижевност, култура, уметност

МОНОГРАФИЈА ШОСО МАРА МАНДИЋ- прича Наде Малек ,, О ЉУВАВИ САМО”.

ПАНЧЕВАЦ – Погледај ме Јелена

ВРШАЧКЕ ВЕСТИ – Мала матура, Приче у настацима о Бабић Миодрагу, Томиславу Сухецком, Бешлин Боривоју...

ИЗДАВАЧКА КУЋА ,, АЛМА “ – Mала прича, Позив у исто време и биографија Наде Малек.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ БЕОГРАД – Православље, Обична прича, Празнична прича.

КОМШИСКЕ НОВИНЕ – Ана Марко, Породица Рамадани

ЗБИРКА ПЕСАМА ЗА ДЕЦУ, РАСПЕВАНО ПРОЛЕЋЕ 2018- Ђак првак

ЕКОПЕДИЈА – Белина, Ђак првак

БАНАТСКИ ВЕСНИК- ЛИСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ БАНАТСКЕ- Православље

ЗВЕЗДАНИ КОЛОДВОР – Девојчица у скафандеру, Сасвим обична прича

Песма ,, ЂУРИН ШЕШИР”, била је у кући ЂУРЕ ЈАКШИЋА скоро 3 године. РТС је снимила емисију о томе, коју је и емитовала. Нови Сад је направио прилог о томе.

Више пута читала сам своје приче и песме у различитим ТВ емисијама :

ТВ: ПАНЧЕВО, РТС БЕОГРАД и Н. Сад, ЛАВ-ВРШАЦ, БАНАТ- ВРШАЦ,АРТ- Београд, Кабловска СРПСКА ЦРЊА, Кабловска СОКО БАЊА, РТВ Стара Пазова, ТВ РИТАМ – ПАНЧЕВО, TV. HAPPY ….

Текст о мени и оно о чему пишем објавила је и ПОЛИТИКА –МАГАЗИН 15. о5. 2016. Тада сам у САВА ЦЕНТРУ читала своје дечије песме

Лист Политика у рубрици Политика за децу од 24.10. 2019 год. објавила је моју причу ОПОРАВАК

Три рада објавили су ми ,, НАГРАЂЕНИ РАДОВИ КОНКУРСА РЕГИОНА “

САСВИМ ОБИЧНА ПРИЧА, МОСТОВИ, ЂУРИН ШЕШИР

У.Љ.К.Л.У.Д. ,, ЛЕОНАРДО ,, - Вршац доделио је 2011 и 2012 глд. Повељу Мајсторско перо

КАРНЕВАЛ

         Од ране зоре осећа се нови пулс у граду. Спрема се бина у центру Панчева. Дан леп. У ваздуху се осећа: нешто ће се десити. И центар се полако пуни децом и њиховим родитељима. Ту су музичари, девочице са удараљкама, Гица Прасица... Плаве се мајице, шарени се младост која игра, шљашти бели костим младог Елвиса Прислија и сви се забављају, гледају заљубљено, бар данас... Лете балони у облику срца, купује се сладолед и шећерна пена...

Парк је преко ноћи озеленео, чују се птице, липе миришу. Као да је она добра вила из поворке чаробним штапићем прекрила Панчевце златном прашином. Сива је нестала, бар у ова два карневалска дана!

Панчево је ова два дана личило на град из бајке! Све је било бајковито. Баш онако како каже Боба Мојсиловић: „Мајке ми, бајка!“

И нисмо ни помишљали на маске против загађења, нисмо ни помислили на нашу хемијску индустрију! Мислили смо само да што пре заузмемо најбоља места око центра у Панчеву и будемо близу места главног дешавања тога дана. Да што боље видимо и доживимо карневал.

На челу колоне је Борис Матијевић у банатској ношњи. Ту је и високо уздигнута застава панчеваког карневала. Поље бундева, наравно, мажореткиње из Мађарске, амазонке из Котора (као да су дошле из Рима, Атине или Спарте).

Заиграли смо уз македонско оро, запевали свима добро познате песме. Машкаре из Птуја су призивале кишу. Све је врвило од песме, игре и маштовитих костима. Овде су се сви потрудили да нас забаве и да се сами забаве. Публика и карневалисти су се стопили. Били смо сви заједно једно – једна весела дружина.

Ријечани су нам донели мирис мора. По том топлом времену Словенцима није било лако са гуњевима и претешким звонима. А играли су успут. Требало је све то издржати. То могу само учесници карневала. И све је било оригинално и маштовито.

Корида, гусари, оџачари, кловнови, вештица, огромна беба у колицима, момак са ролерима, новине, СМС поруке и преслатка девојчица са маском Мики Мауса, као да је лично Волт Дизни спремио за карневал.

До следећег карневала остају слике – како смо се дружили, били јединствени, срећни, распевани, сретали у граду људе које нисмо дуго видели јер се затварају и своје куће и брину своје бриге. Вечерас смо се радовали једни другима. Поздрављали смо се!

Панчевцима и Панчеву се десио карневал. Липе су мирисале тако лепо да смо заборавили где смо, док смо са Бајагом певали „Плави сафиру“!

ПОЗИВ У ИСТО ВРЕМЕ

         Сиви град! Хоћу да га, као и до сада, гледам кроз ружичасте наочаре, али ми се нешто не да.

Ова моја деца (која су одавно људи), јавили се синоћ из света, обоје. Радост је то, чути их и видети (наравно преко „скајпа“). А, тако су далеко, ћерка чак „преко баре“. Видела сам им очи, како су само лепе, као лешници. Личе ми деца једно на друго, а и имена су им скоро иста. Срећа у тај интернет, шта бих ја ? Дотакнем им косу и обрве преко екрана. Стално сам мислила у себи, само да не оду... Нисам гушила, а они ме не би ни послушали. У „Емилијином споменару“ сам написала: „Моја деца су самосталне особе које мисле својом главом и баве се различитим активностима...“. Тада сам била поносна, данас сам тужна и нестрпљиво очекујем звук телефона и поруку са интернета.

После разговора са децом, синоћ, дуго нисмо заспали. Две старије особе саме у стану, узбуђене од помисли – Боже, како су нам деца далеко...

А колико је само у Србији таквих родитеља где су деца завршила факултете и отишла. Родитељи старе чекајући. Чекају и тугују.

А они кажу: „Нема овде будућности...“. Морам да се сложим са њима. Ја сам пензионер и учим од њих. Слушам их, шта ми друго преостаје.

Е, Србијо моја, колико те волим и колико сам о теби писала! О твојим природним лепотама, традицији, вери, обичајима... Мислим то и сада, али са сузом у оку! Где нам оде сва младост и лепота!? Ја се непрестално питам, зар су баш морали да оду обоје. Мој лепи град постао ми је сив, људи без осмеха, без енергије (или се можда мени само тако чини).

Лаганим кораком, мој драги и ја, шетамо од парка до кеја па до Народне баште и евоцирамо успомене... Шта друго можемо. Имамо ми њих, наша чеда која за сад видимо само преко „скајпа“. Ја машем к`о луда и кад њихов лик нестане, а у дну екрана, остаје слика чак и мени непознате и узнемирене старице.

Тражим по граду младе људе који су слични мојој деци, а ту су, нису отишли (бар за сада). Шта после? Остаће пун парк старих људи. Сивих, у сивом граду.