МИЛОШ Б. ИВЕТИЋ, ФУТОГ, Р СРБИЈА

Милош Б. Иветић, рођен је 6. августа 1969. године у Книну.

Запослен је у МУП-у Републике Србије, као официр полиције, а ради као професор стручних модула.

Председник је Савеза књижевника у отаџбини и расејању, Нови Сад од 2016., а пре тога је неколико година обављао функције заменика председника и потпредседника Савеза. Члан је и Удружења књижевника Репубкике Српске и дијаспоре, Приједор.

Објавио је седам ауторских дела: збирке песама „Рехабилитација“, 2011; "Казна без злочина", 2012. и измењено и допуњено издање 2014.; „Сети се Србине сети, како је часно за Отаџбину мрети", 2016.

Монографије: „Сјећања на Боју Гашић Иветић“ 2011; „Трагом братства Иветић“2014; „Родослов- Иветићи из Пеуља“ 2014.

Песме је објављивао у зборницима СКОР-а и многи других књижевних клубова.

Aутор је на десетине предговора, приказа и рецензија.

Члан је организационог одбора и уређивачког одбора зборника радова међународне уметничке колоније „Панонски бисери“ и уређивачког одбора зборника радова чланова Савеза и члан уређивачког одбора Билтена Савеза.

Живи и ставара у Футогу.

НЕ, НЕЋУ ТИ ПРИЋИ

Не, нећу ти прићи, глас ми јечи...

Нећу ти рећи, колико те волим,

Близина твоја колико ми значи,

Рану тешку на срцу зашто солим

Да ти приђем, све би морао да кажем..

Да широм врата љубави отворим.

Другачије не би могао, не знам да лажем

Са жељом жарком, силно се борим.

Не, нећу ти прићи... Како би реаговала?

Постоји могућност да и ово изгубим!

Љубав своју, не знам да ли би ми дала...

Са неузвраћеном љубави, како да живим.

Не, нећу ти прићи, чуваћу лепе дане

У сећањима што ћеш оставити

Њима да целивам на срцу ране

Бар у сновима с тобом ћу бити

Ех, кад бих могао у снове твоје доћи

Ватром живом, ногом босом би мог’о проћи

Врата срца твога нежно да отворим

И ко лептир росу, усне твоје љубим

ЉУБАВ ИЗ ШКОЛЕ

Још на табли срце моје стоји
Дане одласка твога броји,
Још те тражи по ходнику дугом.
Још се бори са чемером и тугом.

Хвала ти за сву бол недостајања
И у дугим ноћима дивног сањања,
Јер без њега никада не бих знао
Колико ми значиш, да срце бих ти дао.

Ускоро и рано ће пролеће
Када биљке знак живота дају
Само срце рањено моје неће
То и птице на грани добро знају.

Ех, кад би знала колико те очи воле
Да ти љубав, љубав си моја из школе,
Којој би срце радо да дарујем
У искрену љубав да верујем.

Да ли је  твога лика сцинтилација
Или само песничка инспирација?
Свеједно, заједно иде то двоје
Да те видим било би ми боље...

ЉУБАВ СТАРА

Док се око са стидом бори

И крадом лице твоје милује

Срце лудо тихо шапуће, говори

Како без тебе, тугом тугује.

Као што црква за јутрење звони,

И на молитву вернике зове,

Јер без њих звоно сузе рони

Ко ја без тебе, ноћи тамне ове.

Сву ову тугу, сав овај мрак

Што носим ко терет са собом,

Разбио би твог осмеха један зрак.

Тако је, кунем ти се Богом!

Од чежње доста сам изнемого

И горио љубавним живим жаром,

Од судбине нисам тражио много

Само да заједно стојимо пред олтаром.

Не сме судбина да ме разочара!

Љубав искрена ће да ме спаси,

А она, дивна је, моја љубав стара

Што цео живот ће да ми краси.