УДАРИ ДАЛЕКИХ ГРОМОВА
Сенка прелази преко зида а звук излази из одјека
Који нас прати
Не знамо да ли смо музичари или само тон?
Облаци нас гурају из врта у врт
Из улице у улицу.
Спавамо под шатором од бола до бола
Као речи песме поновљене много пута и појања
Испуњеног сликама и метафорама
А кад падне ноћ сећамо се снопа светлости из даљине
Кад ноћ падне сањамо о висинама и преображењу
У свакој ћелији тела на хоризонту чека пожуда и жеља
У свакој ћелији тела једна жена и богови спавају.
Од када смо изгубили свој пут, ми смо изгубљени
И дух није пронашао другог у свом даху
Душу треба да посматрамо…то је огледало
Одакле ветар дува и киша лије.
Били смо сиромашни
Нисмо се жалили на умор ,
Жеђ и хладноћу
Сретали се сваког дана са дрвећем
Сунце је имало своје време кад смо се сретали
А када нас сунчани ветрови запљусну на заласку.
Они нас онда воде ка чудним и болним облицима
Које се појављују и нестају у нашој пустињи.
Између узбуђења и приче приповедача
Налазе се куће које нам причају о херојским данима
И старој слави
Пут поплочан пожудом урања у блато језера-
Можемо ли да одсањамо неки нормалан сан?
Можемо ли да пратимо море?
Можемо ли да говоримо о новим знацима заљубљености?.
Леђа су оптерећена сећањима оних који су овде живели…
Њихова црна крв и њихов устрептали дух попут птичице
Круже око граница наше галаксије…
Немамо више нарциса
Чули смо старије како плачу због губитка деце
Чули смо наше старе како траже калифа
И наше славне покопане у Азији.
Држимо се ових плажа препуних мириса ноћи
Држимо се те прве среће
Наше су душе од дрвета,
Наши су снови постали старе лађе
У којима све врви од бледих жена
Наш јадни брод који је вођен старим илузијама
Скретао је с пута пловећи од луке до луке
Све су нам карте легенде о караконџулама, фениксу и ситницама
Нема реке у телу нашем, нема извора, нема водоскока
Ми обожавамо празне и слабе одјеке …
Ми не знамо како смо могли да носимо ове ципеле историје и уклонимо сећања
Ми не знамо како смо саградили наше куће нити како смо пожњели жито
Ми не знамокако смо окупили наше овце нити како су нам наше жене дошле
Ми не знамо како су се наша деца родила ни када и како су одрасла.
Наше крхке мисли попут олеандра носе то бреме на својим леђима као планину.
Наши преци који су заборавили своју смрт пролазе пред нашим очима и успоменама
Попут белог чаршава на коме су исписани звездани кругови…
Град је као глупа девојка и као да мирише на смрт.
Куда да ја лутам са мојим мртвима нагог тела?
Где да проспем водопаде који наопачке теку из њихових очију?
Руке наших скромних бака и дека прекривају лице језера
Птице прелећу и нестају у сузама мојим
Нека посебна плава бол окружује крошњу нашег дрвета и радја плодове.
А кад се расече плод тог дрвета врабац нагло из њега излети
И исцртава кругове у ваздуху.
Док су се птице окретале у вртлогу, ветар је чешљао своје перје
И пожудно лупао њима о море као да су весла
Затим сам затворио очи завојима натопљеним воском.
Није то била последња одбрана од моје прве епске боли.
Имао сам састанак са ветром који ме је чекао иза врата
Како би ме пољубио док се сан у ноћи већ отопио као путер
За време док су пророци разбацивали моју кабаницу
Носећи лађу коју сам ја држао, сећао се сенке маслина
Грожђа и палми,
А море се ширило
.и црвени рибарски бродови су истоварени.
Злаћани летњи поветарац
Успављује ме током дана
Како бих остао на хоризонту.
Стављао сам прсте у песак
Које је чамило у воденој галаксији
И образовало нови бетар
Primjedbe
Objavi komentar